ДЕЦА У ДИГИТАЛНОМ ДОБУ

Традиционално, улога родитеља, али и њихова обавеза јесте да предупреде негативна искуства деце у било којој ситуацији, па и на интернету. У контексту коришћења интернета, веома је важно код родитеља да имају  свест о значају адекватног и правовременог упознавања деце са потенцијалним ризицима током коришћења технологије и начинима реаговања у случају негативних искустава. Родитељи би, међутим, требало активно да посредују не само у случају изложености детета негативним и потенцијално ризичним садржајима и активностима у дигиталном окружењу, већ и када је реч о позитивним искуствима током коришћења дигиталне технологије.

  • Пре него што дете приступи неком садржају или започне неку активност на дигиталном уређају, родитељи би требало да га упуте у то шта ће гледати или радити (што подразумева да су се и сами претходно упознали са тим).

 Уколико родитељи желе да онемогуће приступ неком садржају или ограниче неку активност на дигиталном уређају/интернету, потребно је да објасне детету разлоге из којих то чине, језиком примереним детету, ослањајући се на његово свакодневно искуство.

  • Током заједничког коришћења дигиталних уређаја/интернета, родитељи би требало да усмеравају дететову пажњу на оно што је важно, коментаришу то што раде/гледају (после одређеног сегмента или на крају неке активности, како дете не би било претрпано информацијама из више извора), да постављају детету питања у вези са садржајем, како би олакшали разумевање/учење, као и да тренутне активности доводе у везу са дететовим ранијим искуствима и активностима (на интернету или изван њега).

Негативни садржаји на интернету који могу да „искоче” потпуно изненада, док дете нпр. игра игрицу или претражује интернет, прилика су за одрасле да: подстакну дете да процењује, критички размишља о прикладности садржаја и о томе колико је он у складу са вредностима које се негују у породици; уче дете како да реагује у таквим ситуацијама.

  • Након заједничких активности, од родитеља се очекује да се осврну на оно што су радили/гледали, да дискутују са дететом како би „учврстили” научене лекције, али и да пруже детету прилику да примени научено у неким другим ситуацијама изван интернета (нпр. да дете у зоо врту или у природи препозна животиње које је видело у видео-игрици)(Fisch, 2017). Најједноставнији и најефикаснији начин активног посредовања родитеља је иницирање разговора и отвореног дијалога са дететом о дигиталној технологији и интернету, у најширем смислу. Пожељно је да родитељи, васпитачи, учитељи и други детету блиски одрасли, разговарају са њим о томе шта је интернет и како он функционише. Према резултатима једног истраживања (Chaudron, 2015), деца немају свест о томе шта је интернет, не знају да су и када су, била онлајн.

Важно је разговарати са децом о добрим и лошим странама дигиталне технологије (могућностима и ризицима), уз навођење сликовитих примера примерених узрасту, али исто тако и о томе шта воле да раде на интернету а шта не, шта им је занимљиво а шта досадно, шта их радује а шта плаши и узнемирава.

Веома је важно охрабрити дете да увек потражи помоћ одраслих (нпр. када нешто погрешно уради или „кликне” тамо где није требало).

Дигитална технологија пружа бројне могућности за испробавање, а грешке су истовремено и прилике за учење.

 Такође, веома је важно упознати дете са конкретним корацима (техничким мерама заштите) које је потребно да предузме у случају изложености непримереним садржајима или другим негативним искуствима током коришћења дигиталних уређаја.

 Постављање јасних правила понашања, у чијем је доношењу и само дете учествовало, препоручује се, како изван дигиталног, тако и у дигиталном свету. Приликом формулисања правила неопходно је поштовати дететову индивидуалност, његове личне карактеристике, потребе, жеље, као и шири контекст породичног функционисања. Важно је да се правила доследно примењују, да их дете схвата, као и да разуме последице њиховог непоштовања. Правила једнако важе и за одрасле и за децу. Пре него што поставе неко правило, одрасли би требало да се запитају да ли су спремни да га доследно спроводе. Недоследност у примењивању правила може више да штети него да користи детету.

Праћење дететових активности (поготову ако самостално користи дигиталне уређаје) и разговори о њима, ефикаснији су у смањењу дигиталног насиља од ограничавања времена или приступа одређеним садржајима (Blum-Ross & Livingstone, 2016).

Дакле, нерестриктивни облици родитељске медијације ефикаснији су у превенцији изложености деце ризицима и дигиталном насиљу у односу на рестриктивне облике (ограничавање коришћења).

 Под родитељском контролом (енгл. parental control) подразумевају се техничке мере заштите (дигитална оруђа, апликације или сервиси) које омогућавају одраслима да заштите (надгледају или прате) децу током коришћења интернета (Zaman & Nouwen, 2016).

На интернету постоје вебстранице, апликације и платформе које су намењене искључиво деци (нпр. You Tube Kids, Google for Kids). Деца не би требало да приступају „садржајима за одрасле”

ШТА СЕ СВЕ МОЖЕ ОГРАНИЧИТИ РОДИТЕЉСКОМ КОНТРОЛОМ?

  • Прво, може се ограничити количина времена које дете проводи на интернету. Неке апликације омогућавају родитељима да дефинишу и временске интервале у којима деца могу да приступају интернету (нпр. радним данима и викендом).
  • Друго, може се ограничити садржај на интернету, и то:
  1. садржај коме дете може да приступи, креирањем „беле листе” (филтрирање садржаја, могућност детета да приступи искључиво оним претходно одобреним) и „црне листе” (блокирање претходно дефинисаног непримереног садржаја);
  2. садржај који дете може да пошаље (нпр. путем имејла) или постави на интернет, у циљу спречавања детета да дели личне податке са другима на интернету.
  • И најзад, могу се ограничити активности детета (нпр. четовање са непознатим особама и куповина у оквиру неке апликације или видео-игрице, итд.). Техничка заштита је само повод да се разговара са децом о њиховим активностима на интернету, чак и када је реч о најмлађима!

Претерана контрола детета у било ком аспекту живота, па и када је реч о коришћењу дигиталних оруђа, негативно се одражава на његов развој, јер онемогућава дете да изгради сопствене капацитете и механизме за контролу властитог понашања. Истраживања показују да родитељи, услед забринутости због штетних последица, строго ограничавају својој деци коришћење технологије. Избегавање ризика није исто што и избегавање штете. Стављањем фокуса на избегавање ризика на интернету, родитељи прихватају нови ризик – да њихово дете не развије одговарајуће вештине које су му неопходне за живот у дигиталном добу. Не постоји техничка заштита која је потпуно ефикасна приликом блокирања приступа непримереним садржајима на интернету!

Ограничавањем приступа дигиталној технологији ограничавамо могућности, али и права детета у дигиталном добу.

Како одрасли могу да посредују у паметном коришћењу дигиталних уређаја код деце предшколског и млађег школског узраста?

  • Избором високо квалитетних образовних садржаја, развојно примерених дечјим потребама
  • Квалитетном комуникацијом и активним учешћем у активностима деце на интернету
  • Применом техничких мера заштите, заједно са другим облицима родитељског посредовања
  • Правилним коришћењем дигиталних уређаја и интернета (постављањем јасних, разумних и чврстих граница, доследном применом правила коришћења)
  • Подстицањем позитивне и смислене употребе технологије (за учење, истраживање, тимски рад, креирање садржаја у дигиталном формату, итд.)
  • Континуираним унапређивањем властитих дигиталних вештина

Текст преузет из Књиге :

ДЕЦА У ДИГИТАЛНОМ ДОБУ- ВОДИЧ ЗА БЕЗБЕДНО  И КОНСТРУКТИВНО КОРИШЋЕЊЕДИГИТАЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ И ИНТЕРНЕТА

Аутори:Добринка Кузмановић,Весна Златаровић,Наташа Анђелковић, Јелена Жунић-Цицварић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *